Логор СИЛОС Тарчин, Хаџићи
Тарчин је Мјесна заједница општине Хаџићи, удаљена од Сарајева око 25 кm, магистралним и жељезничким путем у правцу Мостара. Процентуално је било око 10% Срба, 5% Хрвата и 85% Муслимана. Околину су чинила српска, неколико мјешовитих и неколико муслиманских села.
У Другом свјетском рату усташке формације које су чинили Муслимани и Хрвати убиле су око 50 угледних Срба , а исто толико је завршило у логорима Добоја и Јасеновца.
У августу 1991 године у Тарчину се формира станица милиције резервног састава до 200 људи са неколико припадника Хрвата и Срба. На чело је постављен редовни полицајац Рефик Туфо – Рефо.
Када су у Сарајеву почетком априла избили сукоби у Тарчину су сви Срби стављени под присмотру и појачану контролу од стране резервног састава полиције. Барикадама и полицијским пунктовима пресјецају се све путне комуникације и овај простор се ставља у потпуну изолацију. Србима се забрањује свако кретање и излазак са овог простора.
Почетком маја из објекта силоса се извлаче веће количине пшенице и дијеле се становништву, тако да је испражњено око десет окна.
Дана 12. маја муслиманске оружане формације нападају касарну Крупа у Зовику, удаљену од Тарчина 8 км, а заробљене војнике доводе и затварају у силос. Складиште за државне ратне резерве пшенице претварају у логор за Србе.
Првих 7 затвореника били су војници из касарне Крупа, а 10 редовних војника затварају у зграду Шумарства у којој је била команда.
Силос је велика сива бетонска зграда која је према руском пројекту грађена 50-их година прошлог вијека за потребе складиштења државних ратних резерви хране, пре свега пшенице. Чинила су га два индентична крила са коморама (ћелијама), паралелно распоређеним дуж уског ходника који се једним дијелом завршавао у средини објекта, а другим на дворишту зграде. Средину објекта чинио је простор у ком су били смјештени мотори елаватора који су усисавали пшеницу из комора и ту је радници паковали. Ту је била смјештена канцеларија која ће бити канцеларија управника логора и његових сарадника. Бетонске степенице су водиле на спрат и у подрум. На спрату је била још једна канцеларија и стазе ширине 1 метра по рубовима комора (ћелија), које су служиле за ходање и контролу (мјерења влаге пшенице), а које ће стражарима у логору служити за надгледање и малтретирање затворених Срба. Изнад се уздизао бетонски строп на неких 5 метара, тако да је кров од пода ћелија био на неких 10 метара висине с обзиром да ћелије нису имале плафон. Прозори који су били изнад стаза, ван простора ћелија су били закречени.
Саме ћелије биле су правоугаоног облика дужине око 10 метара, ширине око 5 метара и висине око 5 метара до стаза.
Дневна свјетлост је слабо допирала унутра, тако да је у ћелијама била полутама. Због специфичности градње (дупли зидови са сталним ваздушним струјањем) температура је увијек била иста, кажу неких 8 степени.
Имале су једна метална врата..
Дана 16.05.1992 године у Силос доводе 10 војника из касарне Жуновница.
Око 20 маја почело је привођење Срба на „информативни разговор“ у Силос, али се нико није враћао кући.
Предходно су из полицијског састава отпустани Срби, али и Туфов замјеник Мађар Жељко Дезидер који је био ожењен српкињом. Њега су од станице полиције његове колеге натјерале да иде средином улице са високо подигнутим рукама, док су они пуцали око њега, до његове куће која је била удаљена неких стотињак метара на очиглед свих становника Тарчина уз најпогрдније псовке.
То је била јасна порука свим Србима и Југословенима.
Масовна привођења Срба су уследила послије војног напада на сусједно српско насеље Брадина 25.05.1992 године ( општина Коњиц које граничи са Тарчином) и великог злочина који су тамо починили муслиманске и хрватске формације. Охрабрени злочинима који су починили у Брадини и великог славља уз шенлучење по Тарчину уследио је напад на српско село Горња Раштелица 28.05.1992 год. Сви мушкарци су одведени у Друштвени дом или Силос, гдје су уследила малтретирања, туче, пребијања и на крају затварање у ћелије Силоса. Тада је приведена и прва жена у Силос Р.П..
Уследили су напади на српска села : Доња Раштелица, До, Мркаје, Оџак, Сивице, Осеник, Луке ...
Сценарио се понављао, преосталим Србима би полицијска патрола долазила на врата и позивала да са њима крену на краћи информативни разговор у Станицу полиције, а путовање се завршавало у Силосу.
За кратко вријеме сви Срби су били у логору Силос, а пртпоставља се да их је било у то вријеме око 700. Најмлађи је био Лео Капетановић са 14 година, а најстарији Васо Шаренац (1908 годиште). Васо је био сенилан и тотално дезоријентисан у времену и простору. Кроз Силос ће укупно проћи око 750 Срба.
У Силосу је било затворено 11 српских жена. Једна од њих је била трудница која је држана до задњег дана трудноће. Двије од њих су дочекале 19.01.1996 године.Биле су дуже у логору од трајања рата.
Логор Силос ће функционисати цијели ток рата све до 27.01.1996 године када ће га под притиском међународне јавности муслиманске власти распустат скоро три мјесеца након Дејтонског мировног споразума и краја рата.
Први управник логора био је Шериф Мешановић „Шера“, а њега убрзо замјењује Бећир Хујић – Бећа,за његовог замјеника именује се Халид Човић. Средином 1994 године Човић ће преузети мјесто управника када је смјењен Хујић.
Логор је био под непосредном командом 9. Брдске бригаде тзв. Армије БиХ, касније 109 Брдска бригада под командом Незира Казића, која је од 1995 године била у саставу 14. Дивизије тзв. армије БиХ на челу са Заимом Имамовићем, који је касније погинуо на Трескавици.
Команде јединица су биле близу логора тако да су у Силос често улазили официри из команде и полицијске станице.
Логораши су својим радом изградили хелиодром непосредно поред капије логора на који су често спустао хеликоптер Алије Изетбеговића и највећих званичника његовог предсједништва.
Логор Силос ће по својој свирепости, по тортурама које људски ум тешко може схватити, по злочинима који су почињени остати запамћен као једно од најмрачнијих и најсрамнијих мјеста у историји ове земље.
У ћелијама на 40-50 метара квадратних било је у просјеку 35-40 логораша. Лежали су на голом бетону, већина у љетним мајицама, неки у папучама и кратким панталонама. Ноћи би лежали тијесно прислоњени један уз другог (као сардине) у два реда. Када би се ноћи због болова од бетона окретали на други бок морали су то чинити сви заједно, јер простора није било ни центиметра вишка. Кроз средину ћелије би остајала „стаза“ за пролаз. У углу код врата је стајала пластична канта од поликолора у коју су вршили нужду сви, а само једном су је износили просипати. Обично су добијали 2 литра воде на дан, а хљеб се сјекао на 12-15 дијелова ( некада на 18 ). То парче од неколико грама хљеба су добијали на 24 сата и неколико кашика неке често прљаве течности.
Пошто су ујутро пустали само два-три логораша да изађу из ћелије да проспу канту са фекалијама и да наспу флашу воде за пиће, нису имали могућност да оперу ни руке , а не да се умију. Мјесецима се нису опрали, обријали, били су запустани, неуредни, изгладњели...
Због свега тога у Силосу је завладала дезинтерија. Био је то пакао, несносан смрад се ширио Силосом. Чак су и стражари са спрата били напољу. Воде за прање нису имали.
Прво купање логораши су имали хладном водом из металних буради тек у августу мјесецу.
У јуну мјесецу у два наврата нису добијали храну једном два дана, а једном три узастопно.
Други оброк у виду гутљаја млијака у праху размућеног у хладној води су почели добијати тек средином јула.
Туче, понижавања, глад су однијеле и прву жртву 14.10.1992 год. умро је Петко Крстић у 27 години живота. Свједоци тврде да су му задње ријечи биле – дајте ми хљеба !
Тек у октобру ће увести још један оброк од неке чорбе.
Често су се ван зидова Силоса ноћу чули крици и запомагања логораша. Туче су биле честе. Логораши су тјерани да туку једни друге дрвеним летвама, држалицама од крампова и лопата. Тукли су их кундацима, комадима каблова, палицама, газили ногама, засијецали ножевима...
Били су понижавани на разне начине, пљували су их, мокрили по њима са стаза изнад, репетирали оружје и пуцали у ћелије, тјерали да стоје мирно сатима, да стоје ослоњени једном руком на зид док не почну падати, да раде склекове, ноћи би урлали пријетећи клањем, пустали илахије и касиде,тјерали на клањање, пустали пса на њих, каменовали приликом изласка у пољски вц...
Умарали су и глађу и жеђу. Глад је била најгора и најтежа тортура. Због мале количине хране сви су своју тежину преполовили.
Већина није могла ходати, падали су у кому од изнемоглости. Многи су задобили запаљење плућа.
Дуго су муслиманске власти криле постојање логора од међународних организација и јавности. Средином новембра у Силос улази екипа „Скај Њуза“. За ту прилику уређена је ћелија бр. 1 за снимање, а за изјаве су под пријетњом изведени неки од логораша, који су обучени у нове јакне и обријани на брзину. Само присуство 10-15 официра и полицијских службеника иза камере је био сигнал логорашима шта требају „рећи“. Али и тај фризирани снимак ( на срамоту новинарства ) је био први објављен из Силоса.
26 новембра 1992 године у логор улази међународни Црвени крст на чијем челу је био Швајцарац Марк де Перот. Тада је рекао да је прошао стотину логора али овако нешто још није видио. Том приликом је рекао да је по дозволу за посјету Силосу морао ићи код Алије Изетбеговића лично у Сарајево.
Захваљујући МКЦК, логораши су почели од 03 децембра 1992. да добијају војне ланч пакете и по 10 литара воде по ћелији.
На дан 29.12.1992 године група од 137 логораша је пребачена у логор Крупу у Зовику, а из Крупе у Силос је враћена друга група. Био је то покушај сакривања логораша од МКЦК.
Крајем године су почели водити на принудне радове, што ће се наставити у наредном периоду све до затварања логора. Многи ће логораши остати заувијек на првим борбеним линијама у живим штитовима, неки ће успјет побјећи, неке ће стријељати ...
Укупно је убијено, подлегло мучењима или умрло од последица 28 логораша.
Логор је затворен 27. 01. 1996. године, коинциденција или не, на исти дан када је затворен и највећи нацистички логор Аушвиц.