Када се говори о страдању српског становништва на овим просторима не смијемо заборавити жртве из муслиманских логора у Сребреници, не зато да их посебно истакнемо већ зато што су убијани на најмонструозније начине, а они који су имали срећу да преживе имају трајне последице.

Бивши логораши су нажалост и њихову несрећу свједоци  карактера прошлог рата, свједоци страшне мржње муслиманских комшија са којима су дјелили суживот, свједоци монструозних мучења које је нормалном људском уму тешко схватити. Ово је РТРС-у и емисију „Специјал“ поводом обиљежавања 33. године од страдања српског становништва Средњег Подриња и Бирча рекао предсједник удружења, Винко Лале.

У току рата муслимани су оформили три логора за Србе у Сребреници, Станица полиције, магацини ТО и пилићарник у Поточарима, те у штали у селу Роваши. Осим ових логора у муслиманским селима, при командама локалних муслиманских формација, биле су просторије у којима су Срби затварани и мучени приликом заробљавања и провођења за Сребреницу.

У бази података удружења прикупљена је документација за 103 бивша логораша, а за 23 се прикупљају докази. Сумња се да је од 52-је Срба који се воде као нестала лица, а још увијек нису пронађени, један број убијен у логорима.

Међу њима је и учитељ Божидар Ковачић, који је према изјавама свједока, из школског стана у селу Тегаре одведен у Поточаре, гдје је мучен и заклан испред логора пилићарник. Нажалост његови посмртни остатци се још увијек траже. Можемо само нагађати каква је судбина осталих несталих српских цивила.

У овим логорима Срби су пролазили пакао, страховита мучења, која нажалост многи нису преживјели, а неки су убрзо умрли од последица тих мучења. Најстрашнији ратни злочин, злочин сексуалног насиља над трудницом, десио се у логору штала.

Само у фебруару 1993 године од задобијених повреда премлаћивањем арматурним шипкама, буковим цјепаницама, убијено је неколико логораша. За њихову смрт издате су љекарске потврде болнице у Сребреници да су умрли од природних болести.

Страшну смрт доживјела је Љубица Гагић која није могла издржати тортуре Зулфе Турсуновића, муслиманског команданта и десне руке Насера Орића, попила је скривену киселину. Данима је умирала без љекарске помоћи, док јој је киселина разарала абдомен. Умрла је мученичком смрћу.

Кроз логоре је прошло пуно малољетне дјеце, а међу њима Брано Вучетић, деветогодишњак, рањен гелерима бомбе. Био је без указане љекарске помоћи, а муслимански злочинци су му убили цијелу породицу, оца, мајку и малољетног брата.

Тешке трауме имају многи који су имали срећу да преживе. Мајка чије су главе дјеце ставили на пањ и питали које да јој оставе у животу.

Илија Ивановић је један од преживјелих, који има видљиво преко педесет ожиљака од ножа, ожиљке од поломљених кости, од металне месарске куке на коју су га вјешали.

Недељку Радићу су коњским клијештима чупали остатак зуба које нису поломили батинама, а онда му уринирали у уста.

Свака од 103 приче су хорори, свака различита, а опет свака иста.  

Ово је само дио страхота из пакла сребреничких логора, које се не смију никада заборавити. Они су мученичком смрћу заслужили представљање пред лицем Бога, а на нама је да их не препуштамо забораву за свог живота.